Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.
Усијан се песак бели и прелива,
Задрев у небеса ред планина спава,
На црвеном жалу слет ждралова снива,
Рој мушица дршће изнад речних става.
Врућ, запахнут миром и музиком боја,
Са досадом Човек сву ту раскош мотри,
Лежи сиров, крвав, пун длаке и зноја,
И тражи у сунцу да свој одглед смотри.
Зрелост једног дана празна му је сена,
Нејасних облика једно Ново чека,
Скуп раскоши, сунца, нестално кô пена.
— И одједном он се страшћу зацерека.
Са јелових гора слазила је Жена.
(1911)