И Бол је пио до крајњих горчина,
И пронирао небесна тајанства;
Здравио смехом сунчана пространства,
И рио пустош земаљских дубина.
Горд чекао је да се женка јави,
Јер нудити јој љубав није знао,
И дивље руже с недра би јој брао,
Срећан што трње прсте му крвави.
Том пробуђеном љубављу се клео
И мислио је да воли без лажи,
Док не би чуо звук нови и дражи;
Кринова нових тад би венце плео.
Давао за кап меда вечност, да би
Сркао жудно вино величине.
Постаде собом Бог своје судбине
С чежњом да сунце сам јача и слаби.
И сад пун иња, старом снагом плану.
Поносан, пресит, пут небеса гледа,
Да празан бронзан суд Господу преда.
И нехотице откри вечну рану;
Уз горд му осмех једна суза кану.
(1913)